Александар је у посети Загребу. Сав град се слегао на улице да га поздрави. Човек задужен за његову безбедност, изненада обори једну руку са упереним пиштољем. Човек који брине о краљевој безбедности годинама има више проблема са Александром, који своју безбедности игнорише, него са атентаторима. У загребачкој резиденцији он му до детаља износи план усташа, ВМРО и Хортијеваца који, под покровитељством Мусолинија, спремају његово убиство. Зна се и име Бугарина егзекутора - Владо Черноземски. Узалуд то све говори Александру. Александар креће за Марсеј, на своје последње путовање. У пристаништу Зеленика сазнају да је на отвореном мору невреме, те да не могу испловити. Александар наговори Марију и Павла да иду возом, право у Париз. Мора у Марсеј, да на гробљу ода пошту својим ратним друговима. Сутрадан, брод Дубровник је надомак Марсеја. Александар одбија да обуче панцир кошуљу, неће да чује извештај безбедности. Охрабри га што су у том моменту француски авиони већ у почесном надлетању Дубровника, затим са обале пуцају плутони, а затим и бучни повици грађана... Дочек у Марсеју био је грандиозан и снимале су га све велике европске компаније. Није запамћено да је било ког страног државника дочекало толико грађана. Али нажалост, међу њима се нашао и Владо Черноземски који испаљује смртоносне хице у Александра. Испраћај Александра у ковчегу, ма колико био жалостан, није ништа мање био величанствен, почев од Марсеја, преко Сплита, Загреба, Београда, до цркве на Опленцу, вечног боравишта свих Карађорђевића.